Јасмина Николић

Петак је увече. Питам себе ја. Да ли то моја душа лута? Ма боли ме свака кост од пута. Како сам то ја вечерас? Вољено, душо. Надам се. Субота ујутро. Ја сам љубоморан. Шта је то донео нови дан? Савест ме гризе. Прикривам тајну. Ма нећу рећи. Неће да зна. Идем на ризик. Хазардер прави. Па, то сам одувек био ја. Уосталом. Ко још за мене брине? Само душа моја. Она тугу са мога лица скине. А ја? Кукавица. Права. Мушка. Ма брига мене шта се то шушка. Па овај дан је једном у животу. Хоћу да гледам младост и лепоту. Како играју и како се веселе. Па боже мој и сликање свима деле. Да видим моје које одавно запоставих. Само њу на врх листе ставих. А она? Горда. Насмејана. Препланула. Ма само је руком својом махнула. И ја скочих за селфи тај. И у недељу схватих. Праштај. Не одустај.

Стрепео сам протеклих дана. Покушао сам, а да никад нисам летео. Пожелео сам да сазнам. Питам. Са страхом. Да ли сам вољен колико и ја волим. Како своју патњу да преболим. И како ову тугу да отерам.   Нисам приметио ни ове летње боје. Па ја сам овде само форме ради. Док се сви око мене смеју ја тражим усне твоје. Нисам схватио ни да је топлота уништила шебоје. Заборавио сам да старе ствари треба да се издвоје. И да припремим неке тканине да се скроје. Чак и оно старо ћебе од чоје. И да скице треба да се обоје. А тек животиње које треба да се издвоје. Оставио сам на сунцу и оне нове разбоје. Ја сам мислио само на нас двоје. Данас тек схватих да нико не може да отме оно што жели да буде моје.                                                           ...

Нико ми не може отети оно што жели да буде моје. Ти спаваш у моме оку. И будиш се на моме јастуку. Умиваш се на н a шем потоку. Зато ја чврсто држим. Твоју руку.   Дошла си. У загрљај мој. А љубоморан сам био свакога јутра. Ниси могла да видиш ту сузу. И све тренутке, тужне моје. И сва осећања која ме обузму. Једва сам чекао када ће сутра.   А ти... Дошла си мени.    Фотографија је преузета са интернета.

Дочекао сам још једну ноћ без тебе. До свитања. Тамна је. Празна. Без стиска руке и погледа твог. Без воље и жеље душа ово сазна.   И баш  кад хтедох сан на очи да дође. Осетих тренутак поред мене да прође. Не часи ни трен. Не тражи одговор исхитрен. Сачувај  онај договор искрен.   Издржах до јутра. Бесано. А снажно. Ово је, душо, једино важно. Само је још један. И управо освану десети дан.   Слика је преузета са интернета.  

  Корачам лагано од стене до стене. Чују се строфе. Звук валова. Месец и звезде мисле на мене. А ветар. Чупа твоју обрву. Ти ниси на пустом острву.   Камен о камен. Ја не знам ко сам. У сусрет ми долази остарели гребен. Стрепим од сусрета са собом самим. И тренутка да осмех теби измамим. Нема светлости да прекрије таму. Не. Не остављам те никад саму. Кад ће јутро и да оде и овај сан. Са нестрпљењем очекујем тај девети дан.     Слика је преузета са интернета.

  И баш кад помислим да нема више. Кад оно поново наиђоше кише. И ветар. Дува, брише. А  ја пожелим да ми мирише шума борова. Испред наше куће. Поред оних листопадних пуних чворова. Да чујем славуја како пева. И видим детлића док куца да скакуће. Па то није упоредиво. Све ово што видим оку је варљиво. Бљештаво, сјајно. А души мојој није значајно. И онај цвет у парку дворедан не радује ме колико осми дан. Јасмина Николић     Слика је преузета са интернета.  

О кренуо сам се и пукнуо прстима. И већ је прошао један. А ја раздраган. Занесен. Изабран. Од тебе. Чекам да ме и други део по површини загребе.   А он истоветан. Као и хоризонт. Плаветан, ма изузетан.   Сагнуо сам се и дотакао. Обала је каменита. Па и песковита. И вода немирна. Узбуркана. Пркосна. А ја чекам. Наша поља валовита. И кутак наш од љубави саздан. Који нас прихвата. Поваздан. И пожелим да се чује мој вапај, а тада се сетих да већ долази седми дан тај. Јасмина Николић Слика је преузета са интернета.  

  Окренух се на твоју страну јастука   а там о мило лице. Извајан нос, тамне очи. На мојим уснама твоја је рука. Заголица ме осмех и лепота на бради твојој рупице.   О како волим овакве дане. Отворим очи, јутро сване. Помислим једно, друго, треће. Мисли помешане , испрекидане. Још само мало, још трен неки. Како те чекам. Једва. Са уздахом. Стрпљив о. Да прође о вај талас чести, и дође дан шести.   Јасмина Николић    Слика је преузета са интернета.

  Пронашао сам за тебе предивне каменчиће. Облутке. У бојама очију твојих. Потезом четкице и зраком светлости у лето их обојих. У свом сањарењу видим само твоје лице. И тај врат, коме их дарујем за огрлице.   Због тебе сам заволео и ову кишу што током јутра роси. Осећам је у твојој коси. Подсетила ме је на сва наша свитања. И док се у даљини чу ју цврчкова дуети, освану и дан пети. Јасмина Николић Слика је преузета са интернета.

  Када си јутрос отворила очи сањиве на твојим уснама моје име беше. Заборавио сам тада све оне тренутке рањиве.   Похитао сам води да у њој погледам одраз свог лица. Учинило ми се негде у даљини, њише се, жутога цвета латица.   И постао сам љубоморан, на трен. Осетио сам тада твој додир. Који ме  занесе и загрли, заврти. И док сам зграбио твоје срце које мени хрли, дође и дан четврти. Јасмина Николић Слика је преузета са интернета.

Сањао сам јуче. Како босим ногама газиш по киши. Нежно. Лагано. На прстима. Узео сам твоје стопало.  Миловао. И у једном трену ти рекох:  Не диши. Хоћу да чујем твоје срце. Како куца. Да осетим  како  попут смрагда светлуца. Да бацим каменчић  по површини воде, где биће крај тада мојој срећи. И не брини. Пробудићу те. И гле  биће већ дан трећи.  Јасмина Николић Слика је преузета са интернета.

Небо је ведро. Плаво. Зато рашири једро. И слушај ветар. Како дува. Знај, моја рука је ту. Држи те чврсто. Чува.   И не брини. Слободно тугу са лица скини. И чекај. Стрпљиво. Сети се речи наших. И пажљиво. Готово брижљиво. Осети како ти љубим раме. Свакога јутра. И знај да сутра, биће дан други. Јасмина Николић  Слика је преузета са интернета.