Јасмина Николић

У пролазу између редова чаша је остала оборена. Поломљена. За здравицу времена није било. Остављена је душа. Сама, огољена. Лишће се увија на ветру. Ветар дува прашину са земље. Осврћем се, нема те. Сам сам на свету. А радовало ме је наше весеље. Згажена зрна и сок од грожђа, сећају на времена када сам ти се радовао. Твоме осмеху који ме на брду чека. Остаде само празнина нека. Сузе на лицу и дрхај у гласу, томе се нисам надао. Аутор Јасмина Николић.

Оредали се винове лозе чокоти. Низ падину се пружају у недоглед. Умршени, хаотични твоји увојци. Немирни. Са друге стране нагиње се брег. У капи вина сам препознао твој осмех. Твоје понекад замишљено лице. Сипати воду у вино је грех. Са овог извора се напијају и птице. На суву земљу између редова спустио сам чашу. Помирисао твоје усне вином натопљене. Наздравимо за лепоту, истрајност нашу. Гледам твоје очи, сјајне, безбрижне. Аутор Јасмина Николић .

Збуњено стојим на прагу кућном. Сва ова лица за мене су лажна. Насмејана, а нису ни налик твом. Само твоја љубав је важна. На сликама све изгледа лепо. Загрљено, сјајно, а ни налик животу. А ја свима верујем слепо. Сметнуо сам с ума твоју дивоту. А знам да тамо, на другој страни, твој осмех мене заувек чека. Искрен и сјајан, увек постојани. Да ме поведе у пространства нека. Аутор Јасмина Николић .

  Јутрос сам гледао очи твоје. Док спаваш. Пожелео сам да тај тренутак вечно траје. Живот си мој. Ти мене спашаваш. Плашим се да помилујем ту ногу босу. Пољубио сам ти прсте на руци. Загњурио лице у твоју косу. Само ти светлиш у свој мојој муци. Ти стојиш тако непоколебљиво крај мене. Уточиште је твоја рука у мојој руци. Носимо заједно сво моје бреме. Бродимо кроз живот са осмехом на лицу. Аутор Јасмина Николић .

Колики је само напор учињен. Лако се препознаше ти осмеси. Извештачени. Неприродни. Усиљени. Лажни. А ти. Само гледај у очи моје. Пред тобом стојим. И ћути. Прихвати све што теби дајем. Пољубац на вратима. И поглед на степеништу. И овај мој загрљај снажни. Пусти их нека се хвале и горде. Нека се такмиче. Ти ниси из те приче. А шта друго си очекивала од те хорде. Можда неки јефтин стих или неке застареле акорде. Аутор Јасмина Николић .

Ако једном пожелиш да одеш, остави ми она јутра када си се будила поред мене. И твоје очи сањиве. Моје су сада рањиве. Остави ми траву испред куће по којој си ходала боса. И младице изникле између откоса. Остави ми и твоју хаљину да на њој осетим мирис твој. И башту коју сам за нас садио. Остави ми и везице и канапе. Остави ми и нашу песму, нека је и даље свира радио. Ако једном пожелиш да одеш, остави ми ону јабуку на међи. И шећер смеђи. И кафу, по мало хладну. Остави и дуњу од које си кувала резанце. И тегле џема и компота. И твој осмех иза разграђеног плота. И ватру коју смо заједно ложили. Ако једном пожелиш да одеш, поведи и мене. Аутор Јасмина Николић .