И би, дан седми

 

И баш кад помислим

да нема више.

Кад оно поново

наиђоше кише.

И ветар.

Дува, брише.

А ја пожелим

да ми мирише

шума борова.

Испред наше куће.

Поред оних

листопадних пуних чворова.

Да чујем

славуја како пева.

И видим детлића

док куца да скакуће.

Па то није упоредиво.

Све ово што видим

оку је варљиво.

Бљештаво, сјајно.

А души мојој није значајно.

И онај цвет у парку дворедан

не радује ме колико осми дан.

Јасмина Николић

 

 Слика је преузета са интернета.