И би, дан осми

 

Корачам лагано

од стене до стене.

Чују се строфе.

Звук валова.

Месец и звезде мисле на мене.

А ветар.

Чупа твоју обрву.

Ти ниси на пустом острву.

 

Камен о камен.

Ја не знам ко сам.

У сусрет ми долази

остарели гребен.

Стрепим од сусрета

са собом самим.

И тренутка

да осмех теби измамим.


Нема светлости

да прекрије таму.

Не.

Не остављам

те никад саму.

Кад ће јутро

и да оде и овај сан.

Са нестрпљењем

очекујем тај девети дан.

 

 


Слика је преузета са интернета.

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

И би, дан шести

Слика
О кренуо сам се и пукнуо прстима. И већ је прошао један. А ја раздраган. Занесен. Изабран. Од тебе. Чекам да ме и други део по површини загребе.   А он истоветан. Као и хоризонт. Плаветан, ма изузетан.   Сагнуо сам се и дотакао. Обала је каменита. Па и песковита. И вода немирна. Узбуркана. Пркосна. А ја чекам. Наша поља валовита. И кутак наш од љубави саздан. Који нас прихвата. Поваздан. И пожелим да се чује мој вапај, а тада се сетих да већ долази седми дан тај. Јасмина Николић Слика је преузета са интернета.  
Прикажи све

Шта се то деси за дан један?

Слика
Петак је увече. Питам себе ја. Да ли то моја душа лута? Ма боли ме свака кост од пута. Како сам то ја вечерас? Вољено, душо. Надам се. Субота ујутро. Ја сам љубоморан. Шта је то донео нови дан? Савест ме гризе. Прикривам тајну. Ма нећу рећи. Неће да зна. Идем на ризик. Хазардер прави. Па, то сам одувек био ја. Уосталом. Ко још за мене брине? Само душа моја. Она тугу са мога лица скине. А ја? Кукавица. Права. Мушка. Ма брига мене шта се то шушка. Па овај дан је једном у животу. Хоћу да гледам младост и лепоту. Како играју и како се веселе. Па боже мој и сликање свима деле. Да видим моје које одавно запоставих. Само њу на врх листе ставих. А она? Горда. Насмејана. Препланула. Ма само је руком својом махнула. И ја скочих за селфи тај. И у недељу схватих. Праштај. Не одустај.
Прикажи све

Не може нико отети оно, што жели да буде моје

Слика
Стрепео сам протеклих дана. Покушао сам, а да никад нисам летео. Пожелео сам да сазнам. Питам. Са страхом. Да ли сам вољен колико и ја волим. Како своју патњу да преболим. И како ову тугу да отерам.   Нисам приметио ни ове летње боје. Па ја сам овде само форме ради. Док се сви око мене смеју ја тражим усне твоје. Нисам схватио ни да је топлота уништила шебоје. Заборавио сам да старе ствари треба да се издвоје. И да припремим неке тканине да се скроје. Чак и оно старо ћебе од чоје. И да скице треба да се обоје. А тек животиње које треба да се издвоје. Оставио сам на сунцу и оне нове разбоје. Ја сам мислио само на нас двоје. Данас тек схватих да нико не може да отме оно што жели да буде моје.                                                           ...
Прикажи све